Synopsis
Ja mislim da uopste nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako zivot covecji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopste i ne pise. Ali se meni predgovorom valja opravdati sto sam preduzeo ovaj posao - pisanje biografije - kojim se obicno bave propali politicari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivse dvorske dame i clanovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba nastala je bila citava hajka na mene. Sve sto je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se cese o mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su - to se vec razume - pocinjali kritikom svoja literarna vezbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj nacin stvorili donekle reputaciju coveka bez duha i talenta, poce se saputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za clana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga casa mogao ocekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je nasim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i vazan posao nisu dovrsili, te se ni dan-danas nista ne zna ni o njihovom zivotu ni o njihovom radu na nauci - to sam odlucio da za vremena piberem gradju za svoj zivotopis. Eto to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da pisem ovu knjigu. Opis ovoga zivota otpoceo sam s rodjenjem, nalazeci da je to najprirodniji pocetak. Polazeci od toga fakta, ja se nisam upustao u stvari koje su prethodile mome rodjenju, posto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam zavrsio zenidbom, nalazeci da posle zenidbe covek i nema autobiografije. Uostalom, vreme od rodjenja do zenidbe i jeste jedan period (s mnogo potperioda) u istoriji covekovoj. Onako otprilike kao sto u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu cini jedan veliki period s mnogo potperioda. Cak bi se i u zivotu covekovom taj period od rodjenja do zenidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period "od doseljenja do propasti." Kao sto bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u zivotu, kao i u istoriji, nazvati: period "robovanja i patnji." Branislav Nusic
About the Author
Branislav Nusic, srpski knjizevnik (Beograd, 20. 10. 1864 - Beograd, 19. 1. 1938). Studije prava zavrsio je na Velikoj skoli u Beogradu (1887). Ucestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu. Zbog satiricne pesme protiv obrenovicevskog rezima ("Dva raba," 1887) bio je osudjen na dve godine zatvora. Nakon pomilovanja, sluzbovao je u konzulatima Kraljevine Srbije; od 1900. bio je upravnik pozorista u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Saradjivao je u periodici (u "Politici" je imao podlistak pod pseudonimom Ben Akiba). Nastavljajuci se na tradiciju Jovana Sterije Popovica, pisao je satiricne komedije ("Narodni poslanik," 1883; "Sumnjivo lice," 1888; "Protekcija," 1889), u kojima je prikazao srpsko gradjansko drustvo na prelazu iz 19. u 20. vek. Scenskog uspeha imale su i istorijsko-romanticno obelezene drame ("Knez Ivo od Semberije," 1900; "Hadzi Loja," 1908). Antiratna raspolozenja izrazio je u zbirci "Pripovetke jednog kaplara" (1886), drami "Velika nedelja" (1920) i memoarskoj knjizi "Devetsto petnaesta" (1921). Objavio je humoristicki roman "Opstinsko dete" (1902), roman za decu "Hajduci" (1934) te humoristicku "Autobiografiju" (1924). Potkraj zivota vratio se komediji ("Gospodja ministarka," 1929; "Ozaloscena porodica," 1934; "Pokojnik," 1937; "Vlast," nedovrsena); spontanim salama i duhovitim dijalozima te satiricnim portretisanjem karaktera, ostrom kritikom drustvenih deformacija i vestim gradjenjem zapleta stekao je siroku i trajnu popularnost u pozorisnoj publici.
"About this title" may belong to another edition of this title.
